Историјат

ИСТОРИЈАТ ГРАДСКОГ ВОДОВОДА У ТРЕБИЊУ

(ТРИБУНИА, 01.01.1984.)

Аутор: БОЖО МАЏАР

За 40 година аустроугарске управе у Босни и Херцеговини (1878—1918) град Требиње доживио је у цјелокупном друштвеном животу крупне промјене, које су можда највидљивије у области комуналног и урбанистичког развоја. Многи од објеката изграђених у то вријеме сачувани су до данас, док су неки преуређени или им је измијењена функција. Један од тих крупних комуналних објеката, изграђених у аустроугарском периоду, био је водовод у Требињу, чија су постројења на врелу Око и водоводна мрежа донедавно служили за снабдијевање града водом. Данас је тај водовод толико преуређен да се изгубила његова првобитна слика. Мало је грађана који сада живе у Требињу а који би се могли присјетити давне 1903. године када је потекла из новог водовода »бистра и здрава вода« са врела Око. Стога смо, користећи преостале документе који се налазе у Архиву Босне и Херцеговине, покушали описати како је дошло до одлуке о градњи овако великог и скупог објекта, зашто је, с обзиром на удаљеност, одабрано врело Око за узимање воде, како је финансирана градња и сл.

Према резултатима пописа становништва из 1895. године уже подручје града Требиња имало је укупно 2966 становника, од чега 1292 цивилног становништва и 1674 војна лица. У граду је било 261 настањена и 177 ненастањених кућа. У оквир градске општине Требиње спадала су и села Горица (339 становника), Градина (34), Хрупјела (434), Мостаћи (484), Подгљива (90), Доње Полице (334), Горње Полице (116) и Засад (687). Укупан број становништва градске општине износио је, скупа са војском, 5484 становника. Требињски срез бројао је по том попису 22.269 становника, од чега 1992 војна лица.(1)

Када су 1900. године, у току припрема за градњу водовода, прикупљени најновији подаци о становништву, израчунато је да у ужем градском подручју Требиња станује 1380 грађана и 1674 војна лица.(2) Поставља се питање: одакле се ових преко 3000 становника града снабдијевало водом и шта је условило брзу одлуку о градњи водовода. У наведеном документу се, између осталог, каже: ». .. цивилно становништво сада узима пијаћу воду из постојећих бунара или директно из Требишњице. Војска узима воду за пиће из за ту сврху направљених бунара и цистерни . . .«.(3)

Аустроугарска управа сусрела се у Херцеговини са тешким проблемом снабдијевања водом, нарочито војних логора, тврђава, жандармеријских касарни, пролазних станица на путевима, затим за потребе жељезнице и становништва, као и на многим радилиштима. Због тога је власт узела под своју контролу читаву мрежу водоопскрбних објеката, цистерни, извора, врела и бунара. Да би се то питање боље ријешило вршена су и у Требињу истраживања подземних вода, а 1912. године донесен је нацрт закона о снабдијевању водом у подручју краса. У то подручје спадали су срезови Билећа, Требиње, Љубиње и Мостар.(4)

Почетком овога вијека у требињском котару било је изграђено 17 водоопскрбних објеката, које је власт одржавала и надзирала. Ови објекти грађени су и уређивани прије свега за потребе војске, али се са њих, под одређеним условима, снабдијевало и становништво.(5) У самом граду најважније мјесто за снабдијевање водом био је Бабића бунар на Бабићевом тргу (данас пијаца) и бунар у Каштелу. Познати требињски љекар др Рудолф Леви послао је у фебруару 1900. године Земаљској болници у Сарајеву узорке воде из Бабића бунара ради анализе. Котарски предстојник у Требињу Ђорђе Бијелић упозорио је Земаљску владу у Сарајеву да је узорак узет у вријеме када у бунару, због обилних киша, има довољно воде, али да у љетном периоду, због суше, бунар скоро пресуши и вода постане загађена. Због тога су становници града присиљени да воду пију из Требишњице или је доносе из околине, а војска да за своје потребе догони воду за пиће чак са врела Око.(6) Добивена анализа воде из Бабића бунара гласила је да је вода у хемијском погледу чиста, али да ли ће таква остати зависи од канализације у околини бунара. Осим два наведена бунара, на жељезничкој станици изграђен је бунар са парном црпаљком, али је служио само за потребе жељезнице. Било је вјероватно у граду и неколико цистерни, али све је то било недовољно и несигурно,о чему најрјечитије говори један извјештај котарског предстојника Бијелића упућен окружном предстојнику барону Питнеру у Мостар, убрзо након његове посјете Требињу у новембру 1899. године, у коме се каже: ». . . Дозволите да Вас извјестим да се у граду опет појавило неколико случајева тифуса и да управо сада у градским бунаревима нема ни капи воде па становништво мора воду за пиће узимати из Требишњице или из удаљених бунарева.«(7) Најближи граду био је бунар узводно од Требиња на заравни између Градине и Горице, 75 м удаљен од десне обале Требишњице.

Војска је за своје потребе изградила у логорима 4 цистерне и шест бунара, од којих су три била у Одбрамбеном логору (види скицу — прилог бр. 4). Без обзира на све тешкоће у снабдијевању градског подручја Требиња водом, Земаљска влада се не би задуго одлучила на изградњу водовода да нису биле учестале епидемије тифуса у Требињу. То је посебно забринуло Команду 15. корпуса стационираног у Босни и Херцеговини, чији је командант увијек био и шеф Земаљске Владе. У Требињу је од окупације увијек био стациониран велики гарнизон од кога је тражена пуна спремност, с обзиром на близину границе са Црном Гором. Вјероватно се међу војском јављао тифус и раније, али располажемо подацима само од 1890. до 1900. године. Из сљедеће табеле види се како се кретала епидемија тифуса у војсци и код цивилног становништва у овом раздобљу: (8)

Утврђујући етиологију ове опасне заразне болести, изнесена је претпоставка да је епидемија већих размјера 1898. године настала за вријеме војне вјежбе у Гацку, када је војска узимала воду за пиће из вјештачке акумулације у Клињу и да су се већ на повратку за Требиње неки војници разбољели. Војне власти нису прихватиле овај налаз, с обзиром да се епидемија и раније јављала, него су тврдиле да су основни узрок епидемије лоше санитарне прилике у Требињу, односно недостатак здраве воде за пиће и градске канализације. То се нарочито односило на војску. И сама табела показује да је жариште епидемије увијек био војни логор, а не цивилно градско насеље. Утврђено је да су обољели они цивили који су у својим кућама имали војна лица или су долазила са њима у контакт. Случајеви обољења у граду задњих година били су у Царевој улици 7, у Каштелу 13, у Билећкој улици 1 и у Циганском кварту 1 случај.(9)

Управо због наведених разлога главни иницијатор за градњу водовода била је Команда 15. корпуса, а ту иницијативу касније су прихватиле и цивилне градске власти. Чим се сазнало за епидемију већих размјера у септембру 1898. године, Окружна област у Мостару упутила је инж. Емануела Страку да испита могућност снабдијевања града водом из врела Око. Његов технички извјештај интересантан је по томе што је то први стручни опис овог врела, а пошто се градњом водовода и, касније, Хидроцентрале Требишњица, тај опис знатно измијенио, навешћемо неке податке из тог извјештаја инж. Страке, достављеног Окружној области у Мостару.(10) На свом извјештају инж. Страка нацртао је скицу и пресјек врела Око (прилог бр. 1). По овом извјештају, врело Око лежи на лијевој обали Требишњице, иза Арсланагића моста, око 6 км удаљено од Требиња. Врело је окружено каменом браном озиданом у циљу да се подигне ниво воде, која је прелазећи преко бране добијала пад и покретала млинице. Брана је била висока око 2,5 м, а имала је отвор за испуштање воде. Без нарочитих справа, инж. Страка је израчунао да је ниво воде на врелу Око виши за 8,69 м од нивоа, односно висине зграде Котарског уреда у Требињу. Вода у врелу је кристално чиста и има температуру 7° Р, док се за вријеме обилних киша само мало помути. Врело лежи на једној избачини Требишњице, а вода која из њега истиче усмјерена је према десној обали ријеке. Вода из врела, која је излазила на доњи испуст кружне бране, текла је кроз један жлијеб, ширине 4 м, дубине око 20 цм, дужине 18 м, и улијевала се у ријеку Требишњицу у виду малог водопада од 1 м висине. Да би израчунао количину воде коју даје врело Око, инж. Страка је опет примијенио једноставан метод. Кроз поменути жлијеб пустио је да плива неки предмет и израчунао да је тај предмет превалио пут од 15 м за 15 секунди. На основу тога израчунао је да само на тај отвор излази 40—50 литара воде у секунди, а пошто је најмање још толико протицало кроз рупе на кружној брани, он је закључио да врело даје око 100 литара воде у секунди, што је било више него довољно за снабдијевање Требиња водом. Преостало је још да се утврди како допремити воду до града. Поменута висинска разлика од 8,69 м није, по мишљењу инж. Страке, била довољна да се природним падом, односно гравитацијом, вода сведе у град, јер су многи објекти у граду лежали на вишој тачки него врело. Тако је, на примјер, Дуванска станица имала око 7 м већу висину од врела Око. Требало је, дакле, ниво воде врела подићи на већу висину. Размотрио је могућност да се постојећа кружна брана преуреди и подигне за два метра, али је од тога одустао јер се бојао јачих подземних вода које би разориле брану, што би довело до поплаве у граду. Зато је од ове замисли одустао и увјерио се да нема другог излаза него да се вода механичким путем подигне на потребну висину, одакле ће бити изграђен водовод. За такав погон инж. Страка покушао је обезбиједити енергију на лицу мјеста, односно кориштењем водене снаге Требишњице. Он је узводно од врела Око на два километра измјерио пад воде и утврдио да је висинска разлика свега 1,38 м. Утврдио је да се на том дијелу Требишњице не би смјела правити брана за хидроелектрану јер би високе воде, које некада надођу и до пет метара висине, уништиле сва постројења. Зато инж. Страка у свом извјештају није овакву могућност препоручио.

И Команда 15. корпуса почела је са припремама за градњу водовода 1899. године, пошто се дефинитивно увјерила да је недостатак воде и канализације главни узрок епидемије тифуса, који је тада харао у Требињу. У извјештају Земаљској влади ова команда наводи: ». . . Команда корпуса сматра за своју дужност да се ово тешко стање што хитније превазиђе, тим прије што се епидемија тифуса у Требињу јавља сваке године, која је на жалост однијела већ многе људске животе. Посада Требиња се мора заштитити од таквих и сличних опасности. . .« Војна команда у Требињу сачинила је анализу свих потреба воде у граду, па је предложила да се за војску обезбиједи дневно 50 м3 воде за пиће и друге потребе, за жељезницу такође 50 м3, за град Требиње, рачунајући ту и махале Брегови, Зарин, Каштел и Крш 100 м3, односно 40 литара по становнику. За тзв. земаљска надлештва као: Дуванска станица, Трговачка школа, Котарска болница, у којој је тада било 25 болесника и 6 запослених и др., предвиђено је 7,5 м3 воде дневно. Поред ових, команда је предложила да се обухвате и потребе сусједних села и то: Доње и Горње Полице, Горица, Хрупјела и Засад, за чијих 1600 становника би требало обезбиједити 64 м3 воде дневно. Укупне потребе процијењене су на 271,5 м3 воде дневно.

Накнадна процјена инж. Страке показала је да је његово прво мјерење количина воде врела Око било нетачно и претјерано, па је утврђено да врело даје у просјеку 8 л воде у секунди, односно два пута више за 24 часа од прорачунатих потреба. Војна команда у Требињу предложила је и висину учешћа појединих корисника за градњу водовода, и то: војна управа 3/16, Жељезница 3/16, Градска општина у Требињу 6/16, Земаљска влада 4/16. На исти начин подмиривали би се, према овом предлогу, и трошкови одржавања водовода. Војска се иначе одмах опредијелила за врело Око као једини сигуран пројекат за снабдијевање града водом, а своје цистерне и бунаре одржавала би и даље и чувала у њима резерву воде за случај рата. Од Земаљске владе је затражено да се убрза израда пројекта и постигне договор о финансирању.

Послије првих испитивања, која је у септембру 1898. године обавио инж. Страка, у мају 1899. године Земаљска влада у Сарајеву издала је налог свом инж. Јосефу Гласеру да одмах отпутује у Требиње и отпочне радове на изради пројекта водовода врело Око, а одмах иза њега отпутовао је и шеф Грађевинског одјељења Земаљске владе инж. Пасини.(12) Пословима пројектовања и изградње водовода руководило је Грађевинско одјељење које је основало Грађевинску управу водовода у Требињу. Инж. Гласер био је руководилац градње водовода и остао је у Требињу скоро четири године. Пројекат је био готов у априлу 1901. године и достављен је Заједничком министарству финансија у Бечу, као највишем органу управе у Босни и Херцеговини, затим Министарству рата и Окружној области у Мостару. Ни пројектанти нису ништа могли друго да предложе него да се вода парном пумпом подигне из врела у два резервоара па да се одатле гравитацијом води до града. Предвиђен је и један тзв. растеретни резервоар поред касарне у Хрупјелима. Дужина водовода од резервоара до жељезничке станице у Требињу износила је 6100 метара. Уз пројекат изграђен је и предрачун трошкова који су само за постројења и објекте на врелу Око, резервоару у Хрупјелима и водоводној мрежи износили 320.000 круна. У ову суму нису урачунати трошкови откупа земљишта и тзв. водних права. Трошкови погона и одржавања водовода процијењени су на 9.800 круна годишње, а ако би постројења радила пуним капацитетом, тј. 500 м3 воде дневно, онда би трошкови износили 11.700 круна годишње. Предрачун је пошао од претпоставке да ће број становника Требиња расти и да ће са 1380 тај број за 50 година порасти на 2900, па је узета средња цифра и капацитет водовода пројектован за 2000 становника града и напријед наведени број војника. Војна команда у Требињу није имала никаквих примједби на пројекат него је једино тражила да се лоцирање градског резервоара измијени и, умјесто да се гради у дворишту касарне у Хрупјелима, да се гради 60 м јужније од ове касарне, тј. на коти 306,5 м.

Заједничком министарству у Бечу учинио се овај пројекат скуп, па је зато министар Бењамин Калај тражио од Земаљске владе да до почетка сљедеће грађевинске сезоне, тј. до прољећа 1902. године, испита све могућности за евентуално смањење трошкова. У тражењу јефтинијег рјешења за снабдијевање града водом, Грађевинско одјељење Земаљске владе усмјерило је испитивање у два правца: Да се коначно испита снага бунара у Требињу и Да се испита могућност узимања воде из неког другог извора, одакле би се користио природни пад.(13)

Помоћу једне локомобиле и центрифугалне пумпе, пројектованог капацитета од 15 литара воде у секунди, извршена је проба на бунару код жељезничке станице. Показало се да послије дужег рада пумпа избацује само процијеђену воду из Требишњице, скоро исте температуре. Пошто је већ тада ова ријека, пролазећи поред града, постајала загађена, констатовано је да та вода није за пиће.(14) Исти такав покушај изведен је на бунару код Горице. На овом локалитету очекивало се да ће се појавити у изобиљу подземна вода, с обзиром да се налази у подножју брдског масива. У том случају вода би се избацивала пумпом у пројектовани резервоар код касарне у Хрупјелима, а одатле природним падом снабдијевао би се град. Међутим, пробе које су вршене од 16. до 26. септембра 1901. године нису дале очекиване резултате. Показало се да вода у бунару није била издашна и да се могло црпсти само 1,75 литара у секунди. Осим тога, у овај бунар дубок 6 метара није долазила подземна вода, него вода из Требишњице, која је имала температуру 14—15° Р и била је за два степена топлија него у ријеци.(15)

Након ових неуспјелих покушаја да се нађе довољно воде у постојећим градским бунарима, настављено је и испитивање могућности да се нађе други извор, одакле би се вода у Требињу добивала гравитацијом. Одабран је извор који се налази испод џамије у Ластви.Његова удаљеност од Требиња била је 13.630 метара, а лежао је на висини већој од Требиња. Трошкови изградње водовода са овога извора били би скоро исти као и по пројекту врело Око, али би зато трошкови одржавања били знатно мањи, с обзиром да није била потребна пумпа. На жалост, и ту је комисија утврдила да овај извор не би могао обезбиједити довољне количине воде за Требиње, а морале би се и мјештанима, који су до тада користили тај извор, обезбиједити довољне количине воде. Мјештани су потврдили да овај извор преко љета знатно ослаби.

Земаљска влада је обавијестила Заједничко министарство финансија о овим неуспјелим покушајима и коначно је предложила да се пројекат водовода врело Око усвоји. Цар Фрањо Јосип обавијештен је од министра Калаја 6. септембра 1900. године о поновљеној епидемији тифуса у Требињу и том приликом је дао свој усмени пристанак да се гради водовод у Требињу.(16) Заједнички министар финансија Калај донио је одлуку о градњи водовода и начину финансирања 17. јуна 1902. године.(17) У споразуму са Министарством рата у Бечу одлучено је да се укупни трошкови финансирања, чији је износ остао на 320.000 круна, подијели на три дијела и то: Војна управа требало је да учествује са 107.000 круна, с тим да ће трошкове увођења водовода у своје објекте сама платити; Градска општина у Требињу била је обавезна да уплати 107.000 круна, а Земаљска влада остатак од 106.000 круна. За градску општину Требиње ово је било знатно повољније него што је својевремено предложила Команда 15. корпуса, иако је и ово било велико бреме за њене финансије. Међутим, Калај је за Градску општину испословао код Привилеговане земаљске банке повољан кредит на рок од 30 година уз каматну стопу од 5,75%. Годишња рата износила је 7.650 круна. Трошкови откупа земљишта и водних права нису пали на општину него је одлучено да се они подмире из уштеђених средстава намијењених за градњу пруге Габела — Требиње.

Иако је иницијативу за градњу водовода дала војна власт, виши органи — Окружна област у Мостару, Земаљска влада у Сарајеву и Заједничко министарство финансија у Бечу извршили припрему, важну улогу у томе имала је и Градска општина и Котарски уред у Требињу на челу са градоначелником Мухамедом Дефтердаревићем-Ресулбеговићем. Они су, како смо навели, и раније упозоравали на проблем снабдијевања водом градског подручја, а када је пројекат водовода био завршен, Градска општина настојала је да допринесе тражењу других рјешења у циљу појефтињења градње. Она је, иначе, прихватила предлог да са једном трећином трошкова учествује у изградњи и касније у одржавању водовода. На сједници градског заступства 30. октобра 1901. године закључено је да се предложи Земаљској влади да се споразумије са жељезницом, која је радила свој водовод од Мркљина до Хума, да парну црпаљку пренесе на врело Око, а да се жељезнички водовод споји са градским, што би знатно смањило трошкове црпаљке на врелу Око умјесто на Мркљинама.(18) Други предлог Градске општине, такође усмјерен на смањење трошкова изградње и одржавања водовода, био је да се умјесто врела Око искористи врело Кнегиња, одакле би вода природним падом долазила до Требиња. Тражено је, истина, да се испита колико ово врело даје воде у љетним мјесецима. Ови предложи нису усвојени јер се оцијенило да пребацивање пумпе из Мркљина не би појефтинило градњу, а да врело Кнегиња нема довољно воде за потребе града.

Изградња водовода почела је у љето 1902. године. Влада је замолила Команду 15. корпуса да инж. Гласеру буде на услузи, нарочито у снабдијевању и руковању динамитом.(19)И пројектанти су упозорили да ће у градњи највише тешкоћа причињавати прокопавање водовода кроз каменити терен, што је захтијевало употребу великих количина динамита, а, с тим у вези, и велике напоре градитеља. У сачуваним документима стоји да је градитељ водовода минер Томо Сач погинуо од експлозије мина 2. септембра 1902. године. Несрећа се догодила на врелу Око, када је неконтролисано експлодирала мина.(20)

За Грађевинску управу водовода у Требињу тешкоће је представљало и неријешено питање обештећења власника млинова на врелу Око. Како смо навели, неки мјештани Горице, Нецвијећа и Арсланагића Моста изградили су кружну брану на врелу и инсталирали млин са три камена. Укупно је било 37 сувласника (види прилог 2). Према пројекту, ови млинови нису могли остати, највише из санитарних разлога, па се са сувласницима требало нагодити.(21) Радови су добро одмакли, а споразум са сувласницима још није био постигнут па је Котарски уред у Требињу ступио у преговоре са сувласницима и понудио им одштету у висини од 12.000 круна и обећао им помоћ из Котарског припомоћног фонда, уколико желе градити нове млинове. Власници су одбили ову понуду па је Котарски уред опет у мају 1903. године понудио износ од 14.000 круна. Власници су одбили и ову понуду и тражили да им власт изгради нове млинове 650 метара низводно од врела и плати изгубљену добит, што је Земаљска влада одбила и затражила од Заједничког министарства у Бечу одобрење да спроведе експропријацију, и то: три млина, све уређаје за довод и одвод воде, земљиште и водна права. Када је котарски предстојник Бијелић у мају 1903. године опоменуо власнике да ће бити експроприсани, муктар Хусо Арсланагић изјавио је испред свих власника: »… Под оваквим увјетима ми млин дати нећемо, те ћемо се даље притуживати и код Његовог Величанства Цара, јербо нигдје у свијету нема закона да се смије туђе без дозволе власника отети. Ја ћу испред свију отићи у Сарајево те предати ствар адвокату да нас проти овој неправди брани . . .«(22) Заиста Хусо Арсланагић је предао жалбу и то чак у Беч Заједничком министарству финансија, у којој је опет поновио ранији захтјев власника, тј. да им се изграде нови млинови и исплати одштета у износу од 2.000 круна. На ову жалбу није никада стигао одговор јер је из Беча већ било послато одобрење за експропријацију.(23) Окружни суд у Мостару спровео је поступак експропријације, на основу закона из 1880. године, и 10. јула 1904. донио пресуду. Власницима је ипак исплаћено 13.750 круна одштете и још 1.650 круна за измаклу добит.(24)

Водовод у Требињу пуштен је у рад 18. новембра 1903. године, али да би се осјетиле његове благодети требало је наставити са даљом изградњом мреже у граду до самих корисника. У једном извјештају Земаљске владе из 1907. године наводи се да је требињски водовод био један од три најтежа водовода изграђена у Босни и Херцеговини.(25) Требало је савладати прејак млаз воде на врелу, изградити просторије за смјештај парне машине и пумпе, два резервоара, прећи два пута са водоводним цијевима преко Требишњице, прокопати преко 6 км каменитог земљишта за смјештај цијеви и си. (прилог 3). Ипак, када је извршен обрачун установљено је да је од предвиђене суме за изградњу уштеђено 2.109 круна, па је још додато 1.620 круна и утрошено за изградњу јавних чесама.

Тек када је водовод пуштен у погон настало је у Требињу узнемирење јер још нису биле изграђене јавне чесме, а многи грађани хтјели су увести воду у своје куће. Пред завршетак водовода Котарски уред и Грађевинска управа водовода формирали су комисију која је обишла цио град и утврдила мјеста гдје би требало отворити јавне чесме.(26) У комисији су, поред предсједника Бијелића и инж. Гласера, били присутни испред Градске општине Алија Салаховић, Јово Тупањанин и Иво Љубимир. Они су 15. јула 1903. године закључили да се поставе јавне чесме на сљедећим мјестима: 1. Бабића трг; 2. Црвена улица, код Трговачке школе; 3. Черовића улица, код поштанског уреда; 4. Черовића улица, код Калајева парка; 5. на старом тргу; 6. на излазу из горње чаршије; 7. под резервоаром у Хрупјелима; 8.на Царинама код Јосипа Дошнера; 9. на војничком вјежбалишту у Бреговима; 10. на другој страни жељезне ћуприје у Полицама; 11. на Родићевом плацу у Каштелу; 12. на Виртемберговом плацу у Каштелу; 13. у махали Салаховића у Каштелу; 14. код Пашине густиерне у Засаду; 15. на скретању пута у Горицу; 16. код Жељезничке станице. Ових 16 мјеста предложио је инж. Гласер, али када је комисија обишла град закључила је да би требало поставити још 6 чесама и један водоскок, и то: 1. у Пазар улици у Каштелу; 2. у Омановића махали у Хрупјелима; 3. у билећкој цести, под кућом Јова Тупањанина; 4. испод Пашине густиерне за горњи дио Засада, 5. и 6. двије чесме у Засаду и водоскок у градској башти.(27)

Градска општина и управа водовода добивали су више молби из махала и села да им се уведе јавна чесма. Тако су, на примјер, становници Горице упутили 27. априла 1904. године молбу, потписану од Хафиса Карамехмедовића, у којој се каже да је Горица ушла у састав градске општине прије 15 година и да општини плаћа разне даће, нарочито од грожђа, па се наставља: ». . . Горица општини ништа није на терет, већ нити се који фењер тамо пали нити се вода довела, а Горичани никакве оштете не узеше кад су се цијеви водовода кроз њихове земље постављале . . .«(28) Молба завршава захтјевом да им се уведе вода у село. Разматрајући ове предлоге за постављање јавних чесама, Земаљска влада је упозорила да би то све стајало 3.600 круна па се због финансијских разлога увођење ових чесама дуго отегло. Постепено се вода уводила у авлије и у приватне куће.(29)

Војна управа је за износ од 23.000 круна увела водовод у све своје објекте у граду, што је било готово 15. јуна 1904. године.(30) Из приложених скица војних објеката (прилог 4, 5 и 6) види се да је вода уведена у обје касарне и у војне објекте у Каштелу. У Каштелу је у приватној згради била смјештена и војна команда у коју је уведена вода, затим у стару тврђаву Каштел, земаљску ерарну касарну и станицу за голубове писмоноше.(31)

Градска општина Требиње примила је на управу и кориштење водовод 23. септембра 1904. године, а до тада је извршила многе припреме. Да би се регулисала употреба водовода, те права и дужности корисника, Градска општина је користила прописе водовода »Радобоља« из Мостара. На првој страни тих одштампаних прописа написано је црвеним словима упозорење: »Чим се ватра (јангија) у граду појави, имају се све чесме у кућама затворити«.(32) Ови прописи су детаљно утврдили услове под којима се може увести вода, обавезе корисника, техничке нормативе и сл. Још прије преузимања, Општинско заступство је на сједници од 28. марта 1904. године донијело прописе о пристојбама за грађење и кориштење кућних водовода.(33) За увођење воде у кућу требало је платити таксу од 20 круна и посебно радове и материјал, што је било прилично скупо. За кориштење једне чесме плаћао се паушал од 2 круне мјесечно, а за купатило 6 круна.

У одлуци о предаји водовода Градској општини, Заједничко министарство финансија у Бечу наредило је истовремено да Секција за одржавање жељезничке пруге у Требињу бесплатно надзире и помогне у оправци водовода, а инспектор парних котлова из Мостара да такође бесплатно врши редован надзор парне машине на врелу Око.